Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Sva­ko­dnev­no su­sre­ćem mno­ge lju­de, raz­go­va­ra­mo, raz­mje­nju­je­mo is­ku­stva, mi­sli. Ve­ći­na ima svo­je mi­šlje­nje o sve­mu: po­li­ti­ci, ži­vo­tu, spor­tu, vjer­skim pi­ta­nji­ma, po­na­ša­nju dru­go­ga, tu­đim od­lu­ka­ma, što je ne­ko tre­bao ili ni­je tre­bao. Po­ne­kad mi se či­ni da sam okru­žen iz­u­zet­no mu­drim i pa­met­nim lju­di­ma! Ne­gdje sam pro­či­tao da je da­na­šnje vri­je­me – vri­je­me in­fla­ci­je ri­je­či i de­val­va­ci­je mi­sli. I zbi­lja zar ni­je ta­ko? S kim god da raz­go­va­ram, imam osje­ćaj da svi sve zna­ju.. Ži­vot me uči da mi­sao, ko­ju ću ka­sni­je iz­go­vo­ri­ti, na­sta­je u ti­ši­ni. A ko­li­ko pu­ta sam se po­vu­kao u ti­ši­nu? Ko­li­ko su mo­je mi­sli DO­MI­ŠLjE­NE?
Pi­tam se – na osno­vu če­ga ja svo­je ri­je­či te­me­ljim, na ko­jim spo­zna­ja­ma, in­for­ma­ci­ja­ma, pro­mi­šlja­nji­ma? Na­še ri­je­či tre­ba­ju se „ro­di­ti“, tre­ba­ju se do­mi­sli­ti. To na­sta­je u ti­ši­ni. U svim svjet­skim re­li­gi­ja­ma me­di­ta­ci­ja, osa­ma, ti­ši­na je ja­ko va­žna. A mi kao da se bo­ji­mo ti­ši­ne, ću­ta­nja, mi­ra. U auto­mo­bi­lu od­mah pa­li­mo ra­dio kod ku­će pa­li­mo te­le­vi­zo­re, kom­pju­te­re, te­le­fon je stal­no uklju­čen, sa­mo da ne bu­de mir, ne­što mo­ra „ra­di­ti“… Zvu­či ma­lo kon­tra­dik­tor­no ali na­še ri­je­či tre­ba­ju bi­ti hra­nje­ne na­šim ću­ta­njem. Tre­ba­ju na­sta­ti u ti­ši­ni i tek ta­da će one ima­ti te­ži­nu i va­žnost. U raz­go­vo­ri­ma nam se do­go­di da jed­ni dru­ge slu­ša­mo ali ne ču­je­mo. Dok ne­ko o ne­če­mu go­vo­ri mi če­sto vr­ti­mo svoj film, ne slu­ša­ju­ći pa­žlji­vo sa­go­vor­ni­ka, ne­go sa­mo če­ka­mo re­ći ono što mi mi­sli­mo. Ali, ka­ko ka­že na­rod­na mu­drost, uvi­jek mo­že­mo re­ći ne­što što smo pre­ću­ta­li, ali ni­ka­da po­vu­ći ono što smo re­kli. Ri­je­či mo­gu tje­ši­ti, bo­dri­ti, di­za­ti, li­je­či­ti ali isto ta­ko i ra­nja­va­ti, uni­šta­va­ti, vri­je­đa­ti. Pre­če­sto ču­je­mo da dru­gi­ma tre­ba „is­tre­sti isti­nu u li­ce“. Pi­tam se, šta je isti­na? Je li mo­ja isti­na je­di­na pra­va isti­na ili i taj dru­gi ima svo­ju isti­nu, svoj do­ži­vljaj te iste stvar­no­sti. Vje­ro­vat­no vam je po­zna­ta aneg­do­ta o So­kra­tu i nje­go­vom uče­ni­ku ko­ji je htio mu­drom uči­te­lju is­pri­ča­ti ne­što o nje­go­vom znan­cu.
Pri­je ne­go je po­čeo pri­ča­ti, So­krat ga je upi­tao je li to što će re­ći pro­si­jao kroz tri si­ta: si­to isti­ne, si­to do­bro­te i si­to ko­ri­sti? (Pri­ča se zo­ve ,,TRI SI­TA’’). A da­nas, kroz ko­ja se si­ta da­nas si­je? Da­na­šnja si­ta kao da ima­ju ne­ke dru­ge vri­jed­no­sti; si­to spek­ta­ku­lar­no­sti, si­to sen­za­ci­je, si­to tu­đih sla­bo­sti, ma­na … Vri­je­me je da poč­ne­mo pro­si­ja­va­ti svo­je ri­je­či. Mo­žda bi bi­lo zgod­no da jed­na od na­ših od­lu­ka bu­de da će­mo ma­nje pri­ča­ti a vi­še slu­ša­ti. To pr­ven­stve­no že­lim se­bi a po­tom i va­ma. Za­vr­ši­ću ci­ta­tom: “Ri­jet­ko ćeš se po­ka­ja­ti zbog onog što si pre­ću­tao, i ve­o­ma če­sto ćeš se po­ka­ja­ti zbog ono­ga što si re­kao, i još če­šće bi se ka­jao kad bi znao sve po­slje­di­ce svo­jih ri­je­či.” (Tol­stoj)